Петровчић je приградско ратарско-сточарско насеље збијеног типа на 78 м надморске висине, на лесној заравни и лесној тераси, западно од Бојчинске шуме. Налази се 23 км северозападно од Београда и 12 киломеара западно од Сурчина. Према попису из 2002. године насеље има 1455 становника које је углавном српске националности. Већина житеља овог места је запослена у Београду и Земуну, а 21.1% је аграрно становништво. 

Материјални докази сведоче о раној насељености ових простора, још у доба неолита. Предмети од камена и животињске кости сведоче да се поред обраде земље, човек бавио и сточарством, а предмети од бронзе упућују на ране почетке употребе метала. На овом простору живели су Илири, Келти и Римљани. 

После сеобе Срба под Арсенијем IV Јовановићем део српске миграције населио се у четири села и на 11 пустара. Указом Марије Терезије, Петровчић је додељен Вуку Исаковићу за насељавање породица његових војника. Први пут под данашњим именом помиње се 1756. године као граничарско место. 

У месту је још тада постојала трошна православна црква, а православни храм подигнут је 1845. године и пасвећен је Рожеству Св. Јована. Сеоска слава је Ивандан. 

Подаци о постојању школе датирају из периода између два рата. Школска зграда је имала две учионице и око 60 ђака. Одлуком СО Сурчин 1955. године школа је припојена основној школи "Душан Вукасовић - Диоген" у Бечмену. Данас ученици после завршеног четвртог разреда наставу похађају у школи у Бечмену. 

У Петровчићу је рођен Душан Вукасовић Диоген, народни херој који је погинуо 1945. године.